Drogiranje

Važno pitanje u debati o drogi koje niko ne postavlja!

Ima jedno pitanje koje se nalazi u središtu rasprave o drogama na koje se često zaboravi usred čitave ujdurme oko toga da li ih treba zabraniti ili legalizovati. Da li je čin predavanja zadovoljstvima, bez obzira na to šta kaže zakon ili šta to radi vašem zdravlju, dobra ili loša stvar?

I zagovornici legalizacije i zagovornici zabrane tvrde da njihova politika nudi najbolje rešenje za smanjenje zavisnosti, štete i smrtnosti. Ali vlada i veći deo javnosti uporno odbijaju ideju sveobuhvatne legalizacije droga u Velikoj Britaniji. To nije nužno zato što ljudi misle da će kanabis kafeterije zagušiti naše tržne centre ili da će se njihova deca preko noći navući na krek. Većina ljudi ne veruje u priču o legalizaciji zato što ne veruje u sam čin prepuštanja dejstvu droga – ne samo zato što uzimanje ilegalnih droga podrazumeva rizik, već zato što je njihovo uzimanje da bi se osetilo zadovoljstvo na neki način varanje, neautentično i suštinski antisocijalno ponašanje.

Zagovornik zabrane droga broj jedan i kolumnista lista Mail on Sunday Piter Hičens govorio je u ime mnogih svojih čitalaca kad je 2012. godine opisao uzimanje droge kao “najčistiji oblik samoudovoljavanja koji preseca vezu između napornog rada i nagrade… čineći da odloženo nagrađivanje deluje kao gubljenje vremena i glupavo odbijanje zadovoljstva koje se nalazi nadohvat ruke”.

Posle decenija provedenih u jurnjavi za narko kriminalcima, jedan stariji detektiv za narkotike rekao mi je početkom godine da i dalje ne shvata zašto u Britaniji postoji kultura ljudi koji mogu dobro da se provedu “samo ako im um ne radi onako kako je rođen da radi”. On ne može da veruje da “naše društvo želi da izvitoperi mozak toliko često i u tolikoj meri da su droge sada jedno od najvećih komercijalnih tržišta u Ujedinjenom Kraljevstvu”.

Ne pominje se često kako doživljavamo intoksikaciju od droga u parlamentarnim raspravama, TV debatama ili reportažama o politici prema drogama. Nigde je nema u najnovijoj strategiji prema drogama Houm Ofisa. Ali i Hičens i dotični detektiv dotakli su se problematike koja zaista zaslužuje zdravorazumsku raspravu kad je u pitanju politika prema drogama.

Njih dvojica takođe imaju pravo. Zadovoljstvo kad se nađete na vrhu planine ne potiče samo od veličanstvenog pogleda već i od osećaja dostignuća koji dobijete kad se popnete tamo gore. Nagrada i zadovoljstvo otupe kad su odvojeni od truda ili osećaja dostignuća. A onda su tu i spuštanje i zasićenje tela hemikalijama koja udovoljavaju čulima.

Kao ni Hičens i pomenuti detektiv, ni većinska javnost nije previše pomirena sa činom uzimanja droga, ukoliko te droge nisu kupljene u diskontu pića, pabu ili apoteci. Tako je uprkos činjenici da ljudi uzimaju droge svih vrsta mnogo duže nego što postoji većina religija: veruje se da su Sumeri koristili opijum 5.000 godina pre nego što se pojavio Isus.

Naravno, u eho-komori sveta droge lako je zaboraviti da dve trećine ljudi u Engleskoj i Velsu tokom čitavog svog života nikad nije probalo nikakvu ilegalnu drogu. Moguće je da se radi o suviše niskoj proceni, ali ove vladine brojke pokazuju da samo 3,3 procenta šire britanske javnosti uzima droge sa bilo kakvom vrstom učestalosti. Međutim, mora se napomenuti da oni Britanci koji ne uzimaju droge redovno – naročito kad su u pitanju MDMA i kokain, prema Globalnoj anketi o drogama – rade to sa više entuzijazma od korisnika droga iz drugih zemalja.

Dakle, nije iznenađenje da javnost gleda na uzimanje droga ambivalentno, čak i ako je većina bila pijana više puta u životu nego što toga može da se seti ili je u nekom trenutku preguralo dan u oblaku valijuma ili opijata koji se dobijaju na recept. Tri četvrtine javnosti misli da je prihvatljivo napiti se, ali dve trećine misli da “nikad nije prihvatljivo” pušiti travu. Uzimanje droga ima ozbiljan problem sa imidžom, a to je faktor čiji uticaj najčešće zaboravljamo kad dođe do rasprave o legalizaciji droga. Ako mislite da je uzimanje droga, makar i samo iz zabave, loša stvar koju radite sebi, zašto biste mislili da je legalizacija dobra ideja, čak i kad bi potencijalno mogla da smanji veću štetu?

Odatle sledi da ako se uzimanje droga doživljava kao neautentično ili neodgovorno, onda su takvi i sami korisnici droga. Džejms Vilson, bivši savetnik vlade Sjedinjenih Država za droge, izjavio je da kokain “uništava suštinsku ljudskost korisnika, unižava čovekov život, menja čovekovu dušu”. Oslanjanje na droge da bi se postiglo zadovoljstvo, kažu moralisti poput Vilsona, loše je i za društvo. Iako se opijanje smatra društveno prihvatljivim načinom opuštanja, rad drogama kao što su kanabis i LSD doživljava se kao antisocijalni eskapizam. Ako pobegnete u svojoj glavi, nasilno se odvajate od društva.

Zašto bi se, onda, ti devijantni korisnici droga slušali u bilo kakvoj vrsti rasprave? Ako nisu deo zajednice, zašto bi imali bilo kakva prava? I nevezano za to koji je način najbolji za smanjenje štete zavisnosti od droge, zašto ohrabrivati ovo anti-socijalno ponašanje regulisanjem tržišta droge umesto pokušajem da se potpuno izbriše sa lica zemlje?

Ako na trenutak ostavimo po strani licemerje koje se krije u srcu ove veštačke podele na legalne i ilegalne droge, možda su ti ljudi u pravu kad tvrde da je uzimanje droga čin neautentičnosti. Da li je izumitelj homeopatije Semjuel Haneman bio u pravu kad je 1803. godine rekao da kafa stvara “veštačka bića”, narušavajući ritam prirode teranjem ljude da budu aktivni u vreme kad bi trebalo da odmaraju? Kad pola života provodimo buljeći u ekrane i pritiskajući dugmiće kako bismo dobili emocionalno zadovoljenje, zar ne bi trebalo da žudimo za prirodnim zadovoljstvima kao što su trčanje, seks, muzika i zalasci sunca, umesto da izdvajamo novac za još veštačkih zadovoljstava u formi droga?

Tehnički, raditi se drogama i raditi se životom ista je stvar. Isti su neurohemijski procesi na delu kod rada droga, kao što su dopamin i endorfini, kao i u zadovoljstvu koje osećamo od vežbanja, rešavanja problema ili jedenja krofni.

“Slične hemijske reakcije mogle bi da se dešavaju bilo da koristite droge ili surfujete, na primer. Razlika je da kad je u pitanju rad droga to izazivate eksternim putem”, kaže doktorka Melisa Boun, predavačica o drogama i ljudskim pravima na Univerzitetu u Lesteru. “Kad je Salvador Dali rekao: ‘Ja se ne radim drogama, ja sam droga’, bio je u pravu. Kad se sve sabere i oduzme, svi smo mi samo mešavina hemikalija i hemijskih reakcija. Kad na to tako gledate, razlika između legalnih i ilegalnih zadovoljstava postaje prilično arbitrarna.”

“U 18. veku se mislilo da je čitanje romana loše zato što može da raspiri naše strasti ili kontroliše naše umove. U ono vreme, čitanje bi se doživelo kao neautentična urađenost, u velikoj meri kao što se danas doživljava upotreba droga.”

Naša tela su hemijski podložna uzimanju psihoaktivnih supstanci, a bliski odnos između ljudi i droga naveo je američkog psihofarmakologa doktora Rona K. Sigela da zaključi da je intokasikacija “četvrti nagon” kod ljudi, posle gladi, žeđi i seksa.

Tokom čitave istorije, način na koji se koriste droge bio je strogo regulisan – na primer, drevni Grci bili su opsednuti kontrolisanjem vina umesto da ono kontroliše njih. Doktor Boun kaže da je današnja ogromna razlika između “prirodne” urađenosti i urađenosti od droge društveni konstrukt nastao zbog kontrolisanja zadovoljstva:

“Mi smo uvek uticali na svoju telesnu hemiju, bilo putem seksa, alkohola, masturbacije ili čak čitanja, a takva praksa bila je tokom vremena regulisana i kontrolisana, naročito putem religije. U 18. veku se mislilo da je čitanje romana loše zato što može da raspiri naše strasti ili kontroliše naše umove. U ono vreme, čitanje bi se doživelo kao neautentična urađenost, u velikoj meri kao što se danas doživljava upotreba droga.”

Upražnjavanje droga kao prečice do lične nagrade – osetiti zadovoljstvo bez bola – glavni je razlog zašto ljudi ne veruju korisnicima droga, pre nego činjenica da oni krše zakon. Angus Benkroft, stručnjak za droge i društvo, i stariji predavač sociologije na Univerzitetu u Edinburgu, kaže da je ovo verovatno poteklo iz protestantske radne etike, ali se u skorije vreme pretvorilo u nešto što govori o samim ljudima.

“Što više ljudi izgledaju kao da rade na ‘autentičnom sebi’ – zadovoljstvo izvlače iz bejz džampinga ili čitanja 50 nijansi sive – to bolje. Ali kad se radite drogom, prepuštate jedan aspekt sebe hemikalijama”, kaže Benkroft. “Postoji bojazan da droge narušavaju osnovni uspostavljeni sistem na relaciji trud-rizik-nagrada i, kao kad vlada krene da štampa novac, to obezvređuje valutu kojom svi trgujemo.”

Ova vrsta razmišljanja, međutim, pomalo je paranoična. Svi znamo da je zadovoljstvo koje izvlačimo iz uzimanja droga totalno drugačije od zadovoljstva koje izvlačimo iz napornog truda. Kao što mi kaže pisac i istoričar kulture Majk Džej, tvrdnja da je neko iskustvo bezvredno samo zato što potiče od droge je pogrešna.

I ko uopšte može da nam kaže da je iskustvo uzimanja droge na neki način nestvarno? Džej navodi Vilijama Džejmsa, američkog filozofa i psihologa, koji je u svojoj knjizi Raznolikosti religijskog iskustva tvrdio da su “subjektivna iskustva nesvakidašnje svesti, uključujući religijska otkrovenja i u, Džejmsovom slučaju, epifanija izazvana azotnom kiselinom, legitimna zato što se doživljavaju kao stvarna, bilo da imaju objektivne dokaze koji bi ih potkrepili ili su postignuta hemijskim sredstvima”.

Greška koju prave mnogi protivnici droga jeste što misle da zadovoljstvo od droga dolazi na štetu drugih zadovoljstava. Pretpostavlja se da je uzimanje droga jedino što korisnici droga rade; da je rad koji osećaju od droge jedini rad koji osećaju. Što je možda slučaj sa nekim teškim zavisnostima ili kad neko apsolutno nema neki drugi hobi, ali je krajnje preterivanje u ogromnoj većini od (najmanje) 2,8 miliona ljudi koji su prošle godine uzeli neku drogu u Britaniji. Većina ljudi želi drogu a da nema preku potrebu za njom.

Početkom ove godine kampanja koju je finansirala holandska vlada, Muzikom protiv droge, postavila je skenere za moždane talase na trezne članove publike tokom koncerata uživo kako bi dokazala da vam nisu potrebne droge da biste doživeli ekstatično iskustvo. Bez obzira na to što su žive svirke, festivali i rejv scene duboko ukorenjeni u uzimanje psihodelika, ovaj reklamni trik je neiskren. Droge se retko kad uzimaju u izolaciji, već da bi se pojačala druga zadovoljstva.

Od džointa na kraju radnog dana, pilule u petak uveče ili doze ketamina dok gledate Plavu planetu 2, droge se uzimaju iz zabave, radi opuštanja i, ponekad, kao što je rekao pesnik Džon Milton, da “okupate posustalo raspoloženje užitkom”. Droge su deo izbalansirane ishrane užitaka – od trenutačnih zadovoljstava koje osetite na društvenim mrežama do sveobuhvatnijih trenutaka – koji se doživljavaju zajedno sa očajem i ekstazom svakodnevnog života.

Rad od crte lošeg kokaina možda nije toliko vredan ili duboko ukorenjen kao zadovoljstvo koje izvlačite kad usrećite nekoga koga volite ili kad uradite neko dobro delo, ali i dalje ume da vam navuče kez na lice. Kao što Džej kaže: “Ideja ‘kobajagi zadovoljstva’ je nekoherentna – to vam je kao ‘kobajagi bol’. Šta je razlika između zablude da vas nešto boli ili da u nečemu uživate i prave stvari?”

Neki bi čak rekli da uzimanje droge zapravo ume da bude dublje proživljeno iskustvo od stvarnosti, naročito kad se uzmu halucinogeni, supstance za koje se smatra da su bile ključne za ljudsku evoluciju. Rozalind Stoun, šefica izdavača Psychedelic Press, stručnjak za psihodelike i direktorka dobrotvorne organizacije Drugs and Me, rekla mi je: “Vežbanje vam daje endorfine – koji, poput droge, ljubavi i čokolade, stimulišu receptore opioida. Ali sa drogama možete da stimulišete specifične receptore kako biste postigli različite efekte. Ona su sredstvo za pristupanje čitavom dijapazonu konkretnih, različitih zadovoljstava kojima ne možete da pristupite ni na jedan drugi način – a svakako ne preko organskih bioloških procesa kao što je vežbanje.”

Ne postoje znakovi da naše društvo bolje prihvata zadovoljstvo koje nastaje uzimanjem droga. Čak se i pijanstvo, hobi koji je postao sastavni deo našeg društva od vremena kad je svako selo imalo svoju pecaru u srednjem veku, doživljava dvojako. Ilegalno je uslužiti nekoga ko je pijan u pabu, ali bukvalno svi koji su pijani dobijaju svoje piće. U Britaniji postoji 52.000 pabova, ali ideja da ljudi piju alkohol zbog psihoaktivnih efekata kao da je potpuno zaboravljena. “Pij zbog zadovoljstva, ne zbog dejstva” stoji sada na flašama piva marke Ilkley. I mnogo sreće naučnicima koji rade na piluli koja vas sprečava da se napijete, jer joj niko neće ni prići (mnogo je verovatnije da će se zapatiti ” alcosynth”, hemikalija koju razvija profesor Dejvid Nat a koja imitira dejstvo pijanstva samo bez mamurluka). Vino uz hranu je sjajna stvar, ali postoji razlog zašto ljudi piju alkohol, a to nije samo zbog bogatih tonova trešnje.

Jedna od najvećih prepreka za reformu politike prema drogama jeste odbijanje da se prihvati činjenica da velika većina upražnjavanja droga nije adiktivna niti smrtonosna; takva vrsta intoksikacije, umerene prirode, može da bude savršeno u redu. Sve do sada, reforme zakona o drogama širom sveta dešavale su se samo posle zdravstvenih kriza kao što su širenje virusa HIV-a, zavisnost od heroina, deca koja uzimaju skank i medicinski kanabis ili proste ekonomske računice. Ali čak i ako droge na kraju budu legalizovane, to nužno ne znači da će se uzimanje droga posmatrati u novom i poboljšanom svetlu.

Ako realnost intoksikacije – da je ona, za većinu ljudi, deo uspona i padova u životu – bude shvaćena, onda će legalizacija droga koje su zabranjene prvenstveno zbog niza rasističkih panika od pre 100 godina logično uslediti, bez obzira na bilo kakve krize.

Ako se uzimanje droge bude videlo kao suštinski neautentično i negativno, onda će svaka rasprava o politici prema drogama biti osujećena od samog starta. Glas ljudi koji upražnjavaju droge zaslužuje da se čuje kao i svi ostali, a svakako da se ne satanizuje ili kriminalizuje. Prihvatanje činjenice da je za neke ljude uzimanje droge sastavni deo tapiserije života a ne čin pobune ili amoralnosti, ključni je korak na putu ka rešavanju naše žestoko blokirane debate o nesavršenim svetskim zakonima o drogi.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *