Tag Archives: Narkoman ispovest

Narkoman

PITANJE JE DANA KADA ĆE ME NEKO NAĆI U BEOGRADSKOM HAUSTORU: Marko ima 33 godine i od srednje škole je na HEROINU! Ovo je njegova POTRESNA ISPOVEST

Moj život je uništen. A za to sam samo ja kriv. Priznajem to i ne tražim da me iko žali, već da moja priča dopre do što većeg broja mladih ljudi koji su postali zavisnici.

Ovako svoju ispovest za Kurir počinje Marko Jovanović iz Beograda, dugogodišnji narkoman kome je droga potpuno razorila život.

– Imam 33 godine, a izgledam kao oronuli zapušteni starac od 100 godina. O sebi mogu samo najgore da kažem. Sve je počelo u srednjoj školi. Želeo sam da se dokažem u društvu, nekim nebitnim klincima koji danas imaju porodice, posao i prijatelje, a ja ništa. Sa samo petnaest godina sam počeo da duvam lepak. To je trajalo nekoliko meseci, a onda sam prešao na travu, pa na lake droge.

Kao sin jedinac, imao sam sve jer su mi roditelji bili imućni. Majka mi je umrla prošle godine od brige i stresa zbog stanja u kom me godinama gledala. Doživela je infarkt kada su se u Urgentnom centru borili za moj život jer sam se predozirao kokainom. Mislio sam da će me njena smrt promeniti, ali ne. Nastavio sam po starom. Droga mi je pomutila um i napravila pakao od života – kaže Marko.

Ovaj zavisnik od heroina kaže da mu je zdravstveno stanje loše i da je siguran da mu se bliži sudnji dan.

– Pitanje je dana kada će me neko naći u beogradskom haustoru. Živim kao slepac, a bez droge ne mogu. Otac je ugledni biznismen i radi u inostranstvu, a ja nemam za hleb jer i hiljadu dinara kada pozajmim od drugova ja dam na drogu. Otac za mene ne želi da čuje. I razumem ga. Potkradao sam ga i kupovao narkotike. Razočarao sam ga, a on mi je želeo samo dobro.

Da vam ne pričam da sam dužan i bogu i narodu. Bežim i skrivam se od ljudi koji su mi finansijski pomagali. Sada sam heroinski zavisnik i ne mogu da se skinem s tog zla. Sada, dok vam ovo pričam, u normalnom sam stanju, ali već za dva sata ću biti u svom narkomanskom svetu – kaže Marko.

Jovanović apeluje na omladinu da im njegov život posluži kao primer.

– Sramota me je da izađem pred svet. Nemam društvene mreže, prijatelje. Imam jedne farmerke i živim u straćari jer sam prodao i svoju i majčinu nekretninu zbog droge. Ne bih voleo niko da me gleda i žali, ali bih bio srećan da moja životna priča nekome pomogne. Meni se bliži kraj, zdravstveno stanje mi je veoma loše.

Non-stop sam bolestan, opala mi je kosa, a knjižicu nemam, pa se sam lečim kako znam i umem. Porodica je bila uz mene, pomagali su mi, lečili me, ali ja sam izigrao njihovo poverenje i sada nemam nikoga. Sam sam, nesrećan, prljav, zapušten, često danima gladan. Bio sam prinuđen i da kradem hleb. Apelujem na sve. Čuvajte se jer droga je nešto najgore što može da se dogodi – završava Marko.