Tag Archives: Arapkinje

Devojcica

Prvo su moje dve sestre “otputovale”. Onda su mi majka i baba sa 15 godina rekli da i ja “putujem” – kada sam videla gde, KRV MI SE SLEDILA

Imala sam šest godina kada su moje dve starije sestre otputovale u Palestinu da bi “posetile porodicu”. Makar mi je tako rekla majka.

Priča Jasmine Koenig ovih dana obilazi svet, i to sa dobrim razlogom. Ukazuje na probleme sa kojima se i danas susreću devojke iz tog dela sveta. Ovo je njena priča:

– Rođena sam u Čikagu, kao i moje sestre, ali naši roditelji su iz Palestine, a rođeni su u Jerusalimu. Imala sam četiri meseca kada je naš otac umro. Radio je na pumpi i upucan je u toku jedne pljačke. Nakon toga, nas četiri preselile smo se u podrum naše bake, majke moje majke. Tamo smo moje sestre i ja delile sobu.

Dok smo odrastale, idol mi je bila moja najstarija sestra. Bila je buntovnica, volela je pop muziku i šminku, zbog čega se baki i mami dizala kosa na glavi. Odgajane smo kao muslimanke i iako nas mama nije terala da nosimo hidžab u školi, redovno smo išle u džamiju. Pored toga, uvek smo nosile majice dugih rukava i pantalone ili dugačke suknje.

Sećam se velike svađe sa babom zbog postera pevača Ašera koji je okačila u sobi. Svađala se sa babom danima zbog toga, ali nije vredelo. Poster je nestao, a kroz godinu dana nestale su i moje sestre.

Mama mi je rekla da su “otputovale” u Palestinu, ali i kao šestogodišnjakinja imala sam dovoljno razuma da sklopim kockice. Pre nego što su otputovale, desila se velika svađa zbog onoga što je jedna od mojih sestara napisala u dnevniku, a radilo se o tome da se poljubila sa nekim dečakom. Možda je čak i napisala samo da želi da ga poljubi, ne sećam se tačno. Sećam se samo njih sa koferima u rukama i mene koja im uplakana mašem. Bila sam ljuta na njih što me ostavljaju, ali sam pretpostavljala da se vraćaju. Onda, kada mi je majka konačno rekla da mi sestre ostaju u Palestini, bila sam besna. Nisam imala nikog osim njih, prijatelje sam viđala samo u školi, nikad van toga.

Na prelasku iz osnovne u srednju školu išla sam na svoju prvu ekskurziju. Bila sam uzbuđena jer sam imala skini farmerke. Iako je mama bila stroga, ipak mi je kupila te pantalone i mogla sam da ih nosim na ekskurziji. To je bio jedini komad odeće zbog kog sam se osećala kao normalna devojčica.

Međutim, baš pred samu maturu, vratila sam se iz škole i zatekla mamu i baku kako mi kopaju po ormaru. Mama je u ruci imala kesu za đubre a baka makaze. Seckale su moje farmerke u komade. Bila sam potpuno zbunjena, pa one su mi ih i kupile. Kada sam ih pitala zašto to rade, rekle su mi da su “previše neprikladne”.

Bila sam van sebe od besa. Ostale su mi samo moje široke, odvratne pantalone. I bila sam presrećna kad se ispostavilo da ćemo u srednjoj školi nositi uniformu.

Usledilo je dugo leto u kome sam stalno podsećala majku da bismo morale da sredimo detalje oko upisa u srednju školu. Stalno je odlagala. Dani su mi se svodili na čišćenje, kuvanje i pranje jer je majka insistirala da je najvažnije da naučim da budem dobra domaćica. To je poslednja stvar koja sam želela da budem. Htela sam posao, makar da kao moj otac radim samo na pumpi, ali bilo šta zbog čega bih izašla ih kuće. Čak sam zamolila očuha da mi izvadimo radnu dozvolu koju u Čikagu možete da dobijete sa 15 godina. Složio se, ali nikada to nije zapravo uradio.

Jedino me je Fejsbuk vadio iz depresije. Napravila sam nalog sa izmišljenim imenom da me roditelji ne bi nanjušili i razgovarala sam sa prijateljima. Kada bi mama ušla u sobu, samo bih otvorila neku igricu. Pojma nije imala šta radim. Prijatelji su mi i rekli da po zakonu majka mora da me upiše u srednju školu. Znala sam i sama da imam pravo da idem u školu, ali nisam znala kako da se za njega izborim.

Godina je prošla, ništa se nije dešavalo. Onda me je jedan dečak iz osnovne škole pitao da izađemo na ručak. Bila sam baš uzbuđena i pristala sam. Roditeljima sam rekla da ću se videti sa rođakom, jedinom sa kojom sam imala dozvolu da se družim. Ona je obećala da će me pokrivati. Otišla sam kod nje, ona me je odbacila do tržnog centra i poželela mi lep provod.

I super sam se provela. On je bio sladak i vrlo ljubazan. Rekla sam mu da imam stroge roditelje i da ne znaju gde sam. Rekao je “nema frke”.

Tužno, ali to je bila jedina zanimljiva stvar koja mi se desila cele godine. Na kraju sastanka, dogovorili smo se da se čujemo na Fejsbuku i otišla sam.

Sledeće večeri, gledala sam televizor kada je zvono na vratima zazvonilo. Mama je otvorila i čula sam pitanje “Da li je Jasmin kod kuće?”. Zaledila sam se. Mama je počela da vrišti: “Ko si ti i šta radiš ovde?”. Usledio je i odgovor: “Ja sam Jasminin dečko”.

Oterala ga je uz pretnju da će zvati policiju a mene oterala u sobu i kaznila. Od tada sam sedela samo u kući, a čak i kad bi otišle do prodavnice, zaključale bi me. Tako su prolazili dani, a onda mi je jednog dana mama rekla da se spakujem, pošto idemo u Palestinu da obiđemo moje sestre.

Tako sam, kao i moje sestre, sada i ja za sobom ostavila sestricu staru osam godina. Obećala sam joj da ću se vratiti. Jedino su ona i moji roditelji znali za moj sastanak. Mama mi je rekla da ćemo se vratiti za mesec dana. Nisam joj verovala. Dok smo stajale na aerodromu, tražila sam da mi pokaže povratne karte i na moje iznenađenje, imala ih je.

Tako smo mama, baba i ja sletele u Tel Aviv. Odatle smo taksijem otišle do Ramle, prestonice Palestine. Moja baba je tamo imala kuću i obe moje sestre živele su blizu. Nisam baš želela da ih vidim, prošle su godine a mi nismo bile u nekom kontaktu, a sada su udate i imaju decu. Međutim, nekako smo prebrodile tu barijeru i zbližile smo se, pa sam im čak ispričala i za svoj sastanak.

Druge nedelje našeg boravka, sestre su počele da mi sređuju kosu i šminkaju me. Kako su mi majka i baba to branile, bilo mi je zanimljivo. A onda su mi rekle da žele da me upoznaju sa jednim svojim prijateljem.

Bio je u pitanju mladić u dvadesetim godinama. Živeo je sa mamom što su moje sestre smatrale “problemom”. Nisam razumela šta misle pod tim. Onda je on došao i počeo da priča sa mnom na arapskom, koji ja razumem vrlo slabo, pa nisam imala pojma o čemu pričamo. Rekla sam mu da imam 15 godina i on je delovao šokirano.

Kada je otišao, sestre su mi objasnile da mi je to bio udvarač. Kada porodice procene da je devojka spremna za udaju, prošire vest o tome da traži muža i onda kreće biranje đuvegije.

Posle nekih nedelju dana, opet su me sestre doterale. Dolazio je drugi udvarač. Ušao je neki čovek, niži od mene i stariji od mene devet godina. Nije imao zube. Svi su bili oduševljeni ovom “prilikom”. Meni se gadio. Sedela sam kamenog lica cele večeri. Kada je otišao, mama i baba su mi odmah objasnile da je on “sjajna prilika” jer ima posao i kuću.

Tada sam shvatila da moram da pobegnem, dok su me sestre ubeđivale da “to nije tako strašno i da ću ga vremenom zavoleti”.

Videli smo se još dva puta. Taj, drugi put, bio je veći skup. I moja i njegova porodica bili su tu, a onda su muškarci počeli da čitaju Kuran. Pitala sam sestru šta to rade, a one su mi objasnile da se tako najavljuje brak.

Otrčala sam u kupatilo i sklupčala se u suzama. Nisam mogla da pobegnem – kod mame mi je pasoš, nisam imala novca. Razmatrala sam kako da se ubijem. Kako je porodica mogla to da mi uradi?

Dok sam se drala na majku, baba je dotrčala i opalila mi šamar. Uskoro sam saznala da je baba i organizovala sve. Zapravo, upoznala je i tog čoveka i njegovu porodicu iste nedelje kada ga je i dovela u kuću. Pitali su je da li je istina da imaju devojku za udaju, rekla im je da ima, ali da moram da se udam pre nego što se ona vrati u Ameriku, i tako je dogovor pao.

Venčanje je trebalo da se održi za nedelju i po dana. Ja sam bila očajna, sestre su me tešile da sam “super prošla”. Rekle su mi da su i one udate na silu i da su naučile da vole svoje muževe, pa ću i ja naučiti.

Ne sećam se ceremonije, sećam se samo da sam se odmakla kada je muž hteo da me poljubi dok je majka siktala da mu uzvratim poljubac.

Prva bračna noć bila je užasna, ali sam zahvalna na činjenici da mi muž nije bio nasilan niti agresivan muškarac. Mogla sam da prođem mnogo, mnogo gore.

Uspela sam da se ulogujem u Fejsbuk i čujem se sa starim društvom. Jedan prijatelj iz Teksasa, takođe musliman, predložio mi je da pozovem ambasadu i poslao mi broj telefona.

Posle par nedelja skupila sam hrabrosti i okrenula broj. Kada se neko javio, u dahu sam objasnila da sam Amerikanka, i da sam na silu u Palestini udata. Međutim, nisam znala broj svog osiguranja. Nisam imala pasoš da im pročitam podatke. Nisam imala venčani list. Pitao me je kako ide prezime mog muža. Ni to nisam znala.

Ipak, čovek mi je rekao da ćemo ostati u kontaktu i zvao je par puta u naredna dva meseca. U međuvremenu sam saznala koje je moje novo prezime.

Trećeg decembra me je čovek iz ambasade nazvao i rekao mi adresu svog hotela. Rekao mi je da sutra u 11 budem tamo.

Sledećeg jutra, kad je moj muž otišao iz kuće, potrpala sam sve svoje stvari u torbu, uključujući i gomilu zlata sa venčanja, i pozvala taksi. Broj mi je juče dao čovek iz ambasade, Muhamed. A onda sam ustanovila da ne znam ni svoju adresu. Zato sam nazvala taksi, vozaču rekla da dođe do obližnje radnje pa ga onda navodila kako da dođe do moje kuće.

Pola sata je trajala vožnja do hotela a ja nisam mogla ni da dišem. Sačekali su me Muhamed i jedna službenica. Otišli smo u američku ambasadu u Jerusalimu gde sam ceo dan ispunjavala razne papire kako bih ušla u sistem za hraniteljske porodice u Americi. Iste večeri su me smestili u avion za Filadelfiju. Odatle sam išla u Čikago. Tamo su me čekali ljudi iz socijalne službe. Usput sam proverila da li mi je neko iz porodice pisao. Naš grupni, porodični čet bio je zatrpan njihovim porukama. Bile su šokirane što im uništavam porodičnu reputaciju. Ni na sekund se nisu zapitale kako sam. Tada sam shvatila da sam napravila pravi izbor.

Prvo sam živela pola godine sa jednom hraniteljkom. Nije bilo sjajno, ali svakako je bilo bolje od moje porodice. Za to vreme išla sam i na suđenja sa majkom kako bih se i zakonski odvojila od nje. Donela je na suđenje sva ponosna slike sa mog venčanja i “dokazivala” da sam bila srećna.

Do januara 2014. godine promenila sam tri hraniteljska doma. Tinejdžere je teško udomiti. Strategija mi je bila da samo preživim do 18. godine a odatle ću se sama snaći. A onda su zvali Keri i Marvin imali su dva tinejdžera sa smetnjama u razvoju. Uzeli su me, a onda me sledeće godine pitali da me usvoje. Bila sam presrećna. Neko me je zaista želeo, i neko je obraćao pažnju na to šta ja želim. Kada sam poslednji put videla majku na sudu, Keri je zamolila da nam da moje slike iz detinjstva. Dala ih je ledenog izraza lica. To je bio poslednji put da sam videla svoju majku.

Sada se sa svojom novom porodicom spremam da upišem fakultet. Dobila sam stipendiju i studiraću masovne komunikacije. Kompjuteri su mi velika strast, jer su me oni i izvukli iz pakla. Šta god da mi se dalje dešava u životu, srećna sam jer ću ja birati svoj put. Biraću posao, biraću muža i biraću svoj život.