Doktor

LEKAR JE UŠAO U PEKARU I VIDEO NJIH ČETVORO, CRNE KAO NOĆ, GLADNE I SIROMAŠNE: Ovaj dirljivi status dele svi!

Doktora Vladimira smo već upoznali kad je pisao o vakcinisanju dece

Sećate li se psihoterapeuta Vladimira Đurića, koji se jednim statusom osvrnuo na polemiku vezanu za vakcinaciju dece na prilično oštar način? On je putem ove društvene mreže uputio poruku roditeljima, kojima je poručio “da ne moraju da vakcinišu svu decu, već samo onu koju žele da zadrže.”

Ovaj psihoterapeut napisao je novi status koji će, po svemu sudeći ponovo biti ponavljan. Ovog puta, Đurić je prepričao jednu situaciju kojoj je prisustvovao. Kratkom pričom skrenuo je pažnju na ljudsku nemaštinu, ali i solidarnost.

Njegov novi status vam prenosimo u celosti:

Umreću gladan i debeo…
Pokrenut tim vraškim porivom…reših da pauzu u seansama između 3 i 4 provedem u potrazi za nekom ugljenohidratnom radošću…
U blizini autobuske naleteh na malu…prastaru…porodičnu pekaru…jednu od onih sa Prezimenom…Uđoh unutra…radnice nigde…izbor veoma oskudan…par đevreka…jedna buhtla sa džemom…četvrt bureka sa mesom…

I njih cetvoro…crni kao noc…crne kose…crne oči…sleva na desno…i po visini…otac…majka…sin…i ćerka… Otac prozbori…“Ljubice, imaš musteriju“… Bi mi nejasno šta oni rade tu…samo tako stoje…ništa ne jedu…kao da nešto čekaju…

Nepredvidivom igrom sudbine…pogled mi u tom trenu pade na radno vreme pekare…Od 5 i 30 do 15 i 30… Pogledah na sat… Minut do pola četiri…
Ljubica izađe… Debeljuskasto ženče…majka…i radnik meseca…u bilo kojoj pekari…na svetu… „Izvolite?“…

U trenutku sabrah dva i dva… Već sam i čitao o tome u novinama…
„Imate li picu?“… „Nemamo“… „Nista onda, prijatno“…

Izađoh… Bi mi teško…i milo u isto vreme..
Zamišljam…kako sat otkucava…kako dečica odjednom počinju da skaču od sreće…raduju se…galame… i staju ispred Ljubice…
Roditelji se misle u sebi…“Bogu hvala…da ovaj čovek ne uze ništa…ionako je danas bas malo preteklo“…

Kako Ljubica pakuje sve što je ostalo…kao i svakog dana…uz osmeh…i onaj neki izraz lica koje majke imaju dok Nekoga Svog hrane…
Kako otac zahvaljuje pogledom…i tišinom punom one iskonske ljudske zahvalnosti…a majka je ljubi…i blagosilja…
Kako Ljubica mazi ćerkicu po kosi…hvaleći je koliko je porasla…i kako je mali sav musav od šećera u prahu i džema…od buhtle koja neće dočekati kuću…ako je uopšte i imaju…

Kako je ovo onaj Stari Beograd… O kome sam čitao…i koga sam zamišljao…
Pun divnih ljudi…ispravnih i dobrih…što se ne nameću…ali neće da se sklone…niti da se „adaptiraju“…

Kojima novac nije najvažnija stvar na svetu… Spremnih da pomognu…komsijama…i sugrađanima…bilo koje boje očiju, kose ili kože…
I ljudima u problemu… Koji se snalaze…i preživljavaju…

I bi mi drago…

Još uvek postoji šansa…
Za svakog od nas…
Da stvaramo ovaj Grad…
Da nekome pomognemo…
Da napravimo neko malo interno dobro delo…
Nekom čoveku ili barem životinji…
Neko lično čido za nekoga kome to baš onako jako treba…
Da uradimo neku malu stvar…zbog karme…i njene centripetalnosti…
U inat inerciji gluposti…otimanju i laktanju…zlobi i pakosti…“savremenom nacinu zivota“…
Živela Ljubica…
I svi Mali Veliki Ljudi…

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *