Sarajevo

Rođena je 1991. godine u Sarajevu, i to je sve što zna o svom poreklu. Sada je uspešna mlada žena, a ovo je NJENA PORUKA

Optimistična. Puna entuzijazma, volje, samopouzdanja. Kad ugleda priliku, grabi svakim korakom da je uhvati. Sedina Muhibić je rođena 1991. godine u Sarajevu, u decembru mesecu. I to je jedini podatak koji ima o sebi. Roditelji su je ostavili po rođenju. Rasla je u Domu Bjelave i SOS Dečjem selu. Ne zna ko je njena majka, a i želi znati. Isto važi i za oca.

– Oni mene nisu tražili, a ni ja njih. Nikad nisam ni osetila potrebu da ih tražim. Dugačije je deci koja imaju roditelja, pa ostanu bez njih. Mi koji smo od rođenja bez roditelja, naučili smo na taj način života. Kao dete sam imala SOS mamu i ona mi je bila sve. Kasnije sam postala zrelija i svesnija da sam u domu, ali moja razmišljanja su su menjala i pitala sam se zašto da ja njih tražim kada oni mene nisu tolike godine. Oni su mene ostavili, nisam ja njih. Jednostavno nemam potrebu da ih znam. Sada, da mi dođe Izetbegović i kaže da mi je babo, nemam ja tu šta pričati s bilo kim. Ja sam sad formirana i izgradila sam sebe bez njih – kaže Sedina.

Iako nije imala roditelje, u životu su joj se dogodile mnoge prilike da učini nešto od svog života. Nijednu kaže nije propuštala. Išla je za svim što je bilo u sferi njenog interesovanja.

– Odbojku treniram od trećeg razreda osnovne škole. Skijanje sam počela trenirati negde sa pet godina. Bavim se i glumom. Sarađujem sa Jasmilom Žbanić, Erminom Bravom, Mirjanom Karanović. Imala sam priliku da glumim u belgijskom filmu. Kada sam napunila 18 godina radila sam na predstavi ‘Hitno, hitno’ – priča nam Sedina.

Gluma joj je hobi i sredstvo zarade kaže. Trenutno je na završnoj godini Filozofskog fakulteta. Kroz period školovanja jeste nailazila na manje probleme zbog toga što je dete bez roditelja, ali više je imala podršku. Ne voli sažaljenje, niti bilo kakvu korist na taj način. Sposobna je toliko da može postići sve što želi. Besna je na svoje vršnjake, što se bave nebitnim stvarima, i što su pored svega što imaju depresivni i nezaintresovani za život.

– Ljuta sam na mlade, na moju generaciju koja samo misli o tome hoće li izaći i šta će obući. Sede i čekaju da im se nešto dogodi. Dok drugi prave hiljade koraka. A onda se oni pitaju kako i otkud taj neko negde, kako je došao do nečeg. Pa, podignite se iz stolice. Neće ništa samo od sebe doći. Ne čekam priliku, nego je sama tražim. Sve što me zanima, ja idem ka tome. Ne čekam da mi neko ponudi. Ne mogu da erujem da današnje generacije misle samo o tome imaju li momka ili devojku. Ja mislim o tome da li ću imati gde spavati, hoću li moći platiti stan, kako će mi se završtiti operacija noge, kako ću završiti sve obaveze na fukultetu da bi mogla imati stipendiju. I opet sam raspoložena, nasmejana i težim nečemu. Desila mi se povreda na drugoj godini fakulteta, bila sam šest do sedam meseci u bolnici. Gledam kroz prozor krov svog fakulteta i plačem danima jer ne mogu biti na fakultetu. I onda čitam postove svojih drugarica kako im se ne ide na fakultet – kaže Sedina.

Da se zaista lavovski bori za svoj cilj, dokazuje to i pričom koja može biti podloga za film ili knjigu. Pričom koja govori da ako ne dobijete odgovor, ne trebate odustati. Tražite ga i dalje. Na drugim vratima, drugim mestima, kod drugih ljudi. Neko će imati razumrvanje i volje da vas sasluša i pomogne u ispunjenju vaše želje.

– Desila mi se povreda i napravila sam pauzu od tri do četiri godine. Nisam nikako skijala. No za to vreme moje želja je još više rasla. Bila sam svesna da se profesionalno više ne mogu baviti skijanjem, ali sam htela na bilo koji način delovati u skijanju. Pisala sam molbe našem Savezu, ali nikada nisam dobila nijedan odgovor. Uopšte nemam uvid ko je i da li je iko vidio te moje mailove. Kada sam konačno videla da tu nema prilike za mene, odlučila sam pokušati pronaći svoje mesto u Hrvatskom ski savezu. Videla sam da će se obeležavati 50 godina skijanja, pa sam odlučila da idem na to. Nisam stigla rezervisati mesto, niti sam uzela karte da to sve gledam. Pisala sam po “Fejsbuku” i pitala ljude da li mi ko može pomoći za smeštaj. Javila mi se jedna vaspitačica i kaže kako ne mogu tako napustiti državu, moram se 24 sata ranije najaviti. Ja je blokiram. Stigla sam na prvi autobus za Zagreb. Došla sam tačno na vreme organizovanja tog rođendana. Upoznala sam Tinu Maze i Janicu Kostelić, preskočila ogradu i slikala se sa skijašima. Prišla sam jednom momku iz osoblja i pitala ga gde mogu kupiti kartu, a on mi kaže kako je to nemoguće. Onda mu objasnim da sam došla iz Sarajeva i da nisam stigla to obaviti, što on nije mogao da veruje. Rekao mi je da dođem sutradan i da će mi on dati kartu. Uglavnom, bila sam tamo i uživala, upoznala dosta ljudi, iz svih zemalja. Po povratku odlučila sam se zahvaliti Hrvatskom ski savezu. Opisala sam svoje iskustvo tamo i zamolila ih da iduće godina ja radim na ski trkama. Odmah su mi odgovorili. Tokom godine smo održavali kontakt. Prepoznali su tu moju ljubav i obećali su mi smeštaj, prevoz, platu, sve. Tako sam ove godine išla tamo i bilo mi je odlično. Prošla sam celu organizaciju, te imaju za cilj da me obuče da je jednog dana sama organizujem ski trke. Sad bih plakala, kad se setim. Sve, apsolutno sve sam prošla. Dobila sam ponudu i iz Slovenije da radim sa njima. Tek na kraju sam im rekla ko sam i da nemam roditelje – kaže Sedina.

Na kraju joj je Ante Kostelić rekao ‘Ne treba se snimati o meni i mojim Kostelićima film, nego o tebi’.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *