Radila sam u srpskim klubovima i kafićima, a gazda mi je ovo tražio da bih imala veću platu

U samo dve reči, žene širom sveta podižu svest o tome koliko je seksualno nasilje zapravo rasprostranjeno.

Popularnost heštega “Me Too” (i ja), raste iz minuta u minut. Sve je počelo tvitom glumice Alise Milano i njenog predloga da sve žene koje su doživele seksualno nasilje napišu prosto “me too” kako bi ljudi mogli da pojme koliko je ovaj vid nasilja zapravo rasprostranjen.

Društvene mreže su od tog trenutka preplavljene ovim heštegom – žene širom sveta, anonimne i javne ličnosti, sve su rešile da podele svoje priče. A u ovoj globalnoj akciji učešće su uzele i žene sa naših prostora, i hrabro progovorile o onome o čemu većina nas ćuti. Jer u Srbiji se o tome ne priča, ovde si “sama kriva” – zato što si tako obučena, zato što si krenula sama, zato što šetaš noću, danju, po pustoj ulici, u gužvi…

– Sećam se perioda srednje škole i kako popodne hodam kroz moj mali rodni grad sa drugom, kada me je s leđa neki stariji čovek dohvatio za dupe i pobegao. Videla sam da je uradio to i drugim devojkama, prijavila sam policiji ali ne znam šta su uradili s njim i da li je ikada odgovarao. Ali se zato ne sećam tačnog broja puta koliko su dečaci u osnovnoj školi to isto što i on uradili. Ne pamtim ni tačan broj muškaraca pored kojih sam prošla dok stoje u sačekuši na javnim mestima sa izvađenim polnim organom. Tek ne mogu da izbrojim koliko puta su mi dahtali za vrat i trljali se u gradskom prevozu, kao ni koliko momaka i muškaraca su me verbalno zlostavljali i uznemiravali dok sam godinama radila u kafićima i klubovima. I dan danas se iste stvari redovno dešavaju. Sećam se i jednog razgovora za posao u nekom kafiću u Beogradu pre puno godina kada mi je gazda rekao da se kao deo posla očekuje seks sa njim, pa je valjda i veća plata. Bilo je i slučajeva da hodam ulicom i danju i noću i vidim čoveka kako me prati. Mislim da je maltene svaka treća devojka/žena koju znam doživela silovanje, ali nisu smele ili mogle da prijave iz mnogobrojnih razloga. Uglavnom mi je najtužnije što se sve ovo nabrojano ne percipira kao seksualno uznemiravanje i napad, već kao nešto što je normalno da trpiš kada si žensko, ma kako izgledaš, ma kako se oblačiš, čime god da se baviš, koliko god godina da imaš. Da, i dalje se plašim da idem sama mračnim ulicama ili kada se sama vraćam kasno kući, pa se ovek osvrćem sto puta oko sebe dok stiskam svežanj ključeva u ruci, prisećajući se priča drugarica koje su napadnute dok su ulazile u svoju zgradu.

– Prvi osnovne, povela nas nastavnica na Kališ u boravku. Meni se pripiškilo, nastavnica me pošalje u šiblje. U šiblju me dočeka manijak sa kitom u ruci. To je prva kita koju sam videla. To.

Četvrti osnovne. Idem Knez Mihailovom od škole do maminog posla, nije daleko. Sredovečni muškarac uporno ide korak iza mene, ne mogu da ga se otresem. Plašim se, ali to je ipak Knez u sred bela dana. Odjednom mi kaže ‘Imaš lepu guzu, trebalo bi to proveriti.’ Ja se pravim gluva, strah me da se osvrnem. Kad on ‘Šta da radim kad si mi ga digla?’

Peti osnovne, neki odvratan starac se trlja o mene u prepunom autobusu.

Posle, tokom godina, je usledila plejada trljača, dobacivača, likova koji idu na neprijatno maloj distanci iza mene kroz mračnu ulicu, likova koji me prate autom oko parka ili ulicom i dobacuju, likova koji bi me kao slučajno ili sasvim namerno hvatali za sisu, dupe u klubu, likova koji blenu poluotvorenih usta, likova koji blenu na plaži, likova koji nešto promumlaju kad prođem pored njih, jedan koji je pokušao da me ljubi i nešto svašta više dok mi je čvrsto držao zglobove šaka a mene pribijenu uz pod. Jedan poslodavac koji mi je slao poruke iza 10 noću koje su bile na ivici seksualnog uznemiravanja. Gomile neprikladnih komentara…

Nemoj da se smeješ.
Nemoj biti tako stroga.
Nemoj biti tako hladna.
Nemoj verovati ljudima.
Nemoj biti tako emotivna.
Nemoj tako da se oblačiš.
Nemoj biti toliko druželjubiva.
Nemoj da pričaš o tome, sramota je.
Nemoj da ideš sama noću nepoznatim ulicama.
Nemoj da ideš sama noću.
Nemoj da ideš sama.
Nemoj da ideš.
Nemoj!
Nemoj da pokušavaš, ne možeš ništa da promeniš sama.
Nisi sama.

– Kako se zaboravlja?

Imam tu jednu drugaricu. Ona je jako fina i mnogo je ljudi voli. Ako verujete društvenim mrežama, čak 3567 ljudi. Mislim, 1243 ljudi. Mislim, ne znam koliko ljudi, nismo više prijateljice. Mislim, na Fejsbuku. Ali to valjda znači i u stvarnom životu. Mislim, da li ikada zaista prestajete da budete sa nekim prijatelji? Mislim, kako se prekida prijateljstvo? Možda se samo stavi pauza, a ta pauza nekad traje zauvek. Možda više nemam tu jednu drugaricu, ali sam je nekada imala.

Dakle, postoji ta jedna drugarica koja je, kada je čula priču o mom zlostavljanju, tiho i odsutno odmahnula glavom i rekla: “To se nije desilo”.

Imam scenario u glavi koji ponekad ide sam od sebe kad su noći previše duge. Scenario u kome je ja odvažno pitam “Zašto mi ne veruješ?”. A ona trepće svojim dugim trepavicama i odmahuje glavom u neverici, njena ispeglana kosa se njiše, potvrđuje to odbacivanje moje ispovesti zajedno sa njom. Ona me gleda, širom otvorenih očiju i sa osmehom na licu koji preti da me proguta i kaže:

– Zato što ga znam.
– Ali znaš i mene.

Ona odmahuje glavom i njen osmeh govori: “Ti blesava devojko, zar ne razumeš da ti nikad neću verovati?”

– Uvek si bila nasmejana. Rekla si mi da je fin i da ti je lepo.
– Znam šta sam rekla. I znam zašto sam rekla.

Ona se smeška a njeni zubi su ravni i beli i ne mogu da prestanem da ih gledam.

– Zašto pokušavaš da mu uništiš život?
– Ali ne pokušavam. Samo hoću da me razumeš.

Ona zabacuje kosu, mreška nos u čudu/baš si blesava, kako bih ja mogla da te razumem/

– samo hoću da zaboravim.
– Ali kako možeš da zaboraviš ako pričaš o tome?
– Zato što ne mogu da zaboravim.

I želim da zaboravim, ali ne mogu. I zato pričam, mislim, pokušavam da pričam jer ne mogu da budem u tome sama. Jer mi je potrebno da neko čuje. Razume.

A ona ne razume. Ne može da razume.

– Zaboravi – kaže, jer ne želi da čuje. Ne može da čuje. Ali

Kako se zaboravlja ukus krvi? Kako se zaboravlja takav bol? Kako se zaboravlja kada 9/6/5 godina kasnije i dalje mogu da čujem šlic/ključ/kaiš

I dalje mogu da vidim zemlju/plafon/krevet
I dalje mogu da osetim bol/bol/bol
I dalje čujem svoj smeh, ja molim, ja se molim, ja ćutim.

Grlo me boli od vrištanja/od ćutanja/od vrištanja.

Kako se zaboravlja silovanje?
Kako se zaboravlja kada ti neko oduzme ljudskost? I kad kažem ljudskost mislim na nevinost ali i na ljudskost?

Kako se zaboravlja kada ti neko skine, mislim pocepa, mislim naredi da skineš odeću. Dostojanstvo.
Kako se zaboravlja kada ti neko kaže da želi da čuje kako plačeš/kako želi da prestaneš da plačeš?

Kako se zaboravlja težina? Na telu, u telu, na srcu? Kako može da se otrese dodir, sećanje na dodir. Ali to nije dodir, to je nasilje. Mislim, kako se zaboravlja nečija težina, nečije telo na sopstvenom? I svi napori da se odupreš? Ona priča o njemu. Ali ja se pitam na koga od njih trojice misli?

Kako se zaboravlja kada ti neko kaže da će stati ako zamoliš lepo? Mislim kada ti neko naredi da zamoliš da ne prestaje?

Mislim, ne znam šta mislim.

Mislim, ova sećanja bole. Ali ova sećanja nisu uvek slike. Mada slike nekad najviše bole. Ova sećanja su i bol u stomaku, i stisak i obraz koji bridi od šamara i krv koja se sliva niz butine i krv na pločicama, mislim na kadi, mislim na pantalonama. Mislim na onim pantalonama koje sam bacila i rekla mami da sam ih izgubila. Mislim, to nisu bile pantalone, bio je šorts i morala sam da ga ušijem. Ali to ušivanje je trajalo dva dana jer sam plakala. Kada kažem plakala, mislim povraćala u kupatilu. Kada kažem u kupatilu, mislim tiho. Jer niko ne sme da zna. Na šta tačno misliš? Nosila sam i pantalone i šorts, ali ne znam na koga od njih trojice misliš. I da, hoću da zaboravim ali reci mi kako. Molim te, reci mi kako da zaboravim sve ovo.

Ona mi prilazi, osmeh joj je širi nego ikad i kaže “Ćuti”.

Ali kako da joj objasnim da su mi i oni to rekli?

Ono što je indikativno jeste činjenica da o ovome govore samo žrtve. Muškarci se ne oglašavaju – odnosno, oglašavaju se u slučajevima kada su i sami bili žrtve.

Muškarci, koji su naučeni da je dobar deo nasilja nad ženama jednostavno stvar tradicije – normalno je, čak i poželjno, u pubertetskim godinama hvatati devojčice za intimne delove. Normalno je nasrtati na žene, jer “kada žena kaže ne, zapravo misli da”. Normalno je, jer “žene vole jake muškarce”.

I za retke primerke koji će se uključiti u ovo i reći “Ljudi, imam i ja i sestru, i majku i ženu. Ne bih nikad i ne razumem kako iko može…”, bolje recite “Ljudi, imam i oca, i brata, i prijatelja i sina. I naučiću ih da to niko ne može”.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *