Humani ljudi

Ovo je verovatno nešto najlepše što ćete danas pročitati

U poslednjih pola godine u Nikšiću su zabeležena tri primera humanosti i iza sva tri stoje – žene. Šta je motivisalo tri Nikšićanke da u vremenu za koje stručnjaci često kažu da je “dehumanizovano” postavljaju i podižu lestvice humanosti i moralnih vrednosti?

Nikšić, grad sa samo 72.000 stanovnika što predstavlja manje od 12 odsto ukupnog broja stanovnika Crne Gore, za poslednjih pola godine upisao je tri primera humanosti.

Sve je iz grada pod Trebjesom krenulo od Tatjane Vukićević koja se u martu ove godine odlučila da svom 20 godina mlađem komšiji Nikoli Mijuškoviću (25) donira bubreg.

Tatjana Vukićević priča da je od prvog trenutka i bez potrebnih medicinskih pretraga znala da će biti kompatibilan donor Nikoli, koji je vršnjak njene kćerke. Tatjana je znala i svedočila kako je Nikola rastao, podizao se i nosio sa bolešću.

Kad te srce motiviše…

– Šta me je motivisalo? Srce. Kako ja kažem, mene srce vodi i ja srce pratim. Dugo poznajem tu familiju i bila sam u toku sa svim dešavanjima. Znala sam kroz kakve muke prolaze. Znala sam za sve Nikoline probleme i znala sam koliko je puta bio na granici života i smrti.

I u trenutku kada smo saznali da do tada potencijalni donor iz Turske nije kompatibilan, kazala sam im da ne traže više i da ću da idem sa njima i da dam Nikoli bubreg. I sve će to da prođe kako valja, imala sam taj neki unutrašnji osećaj – kaže Vukićević.

Kako kaže, odavno se nudila, ali su oni odbijali.

Divan je osećaj
– I eto, tad je bio taj trenutak kad sa ja ugrabila i nisam im dala da razmišljaju. A i oni (porodica Mijušković) više nisu imali kad da čekaju jer je to bio zadnji sekund i pristali su – dodaje ona.

Prema njenim rečima, i Nikola i ona se sjajno osjećaju.

– Svakodnevno ga gledam i divan je osećaj. Milo mi je što sam to uradila jer je neprocenjiv osećaj kad čovek u životu dobije šansu da uradi tako nešto, nešto što će mu dati za ostatak života neku pozitivnu energiju, da živi veselo i da se raduje životu, da se raduje zajedno i sa Nikolom i sa mojom familijom. Zdravo mi bili! To su moji motivi – iskreno će Tatjana Vukićević.

Pozvala Iliju telefonom i rekla: Želim da ti doniram bubreg

Samo pola godine kasnije, u avgustu 2018. godine, još jedna Nikšićanka odlučila je da do tada nepoznatom sugrađaninu 30-godišnjem Iliji Bulajiću donira bubreg. Njeno ime je Konstantina Maraš. Ona je žena i mlada majka, koja za sebe kaže da “želi još dece” i koja je jednog dana telefonom pozvala Iliju i kazala da mu želi da donira bubreg.

I dok je crnogorska javnost, zatečena još jednim humanim i plemenitim gestom, saznala da su sa klinike u Turskoj stigle potvrde da je Konstatina adekvatan donor, zatečen je bio i Ilija Bulajić.

– To je teško komentarisati. To je, zapravo, pravo čudo kad vas neko nepoznat pozove i kaže – dobićete bubreg. Kad vas neko pozove da vam kaže daće vam bubreg, to je teško opisati. To je pravo čudo, koje samo Bog može da pošalje. Taj osećaj se ne može opisati, ni objasniti – ističe za RSE Ilija Bulajić kome predstoji transplantacija.

Kuća na poklon hraniteljki

Treći primer je poklon doktorke Slavke Čolaković. Ona je sugrađanki Rajki Dimitrijević koja je godinama hraniteljka deci bez roditeljskog staranja, darovala kuću, kao priznanje za Rajkinu plemenitu misiju.

Rajka Dimitrijević je ispričala medijima da je bila zatečena odlukom sugrađanke koju “do momenta uručenja ključeva nikada nije videla”.

Objasnila je da je, zahvaljujući tom poklonu, rešila stambeno pitanje za svoju porodicu i decu te da joj je taj poklon dao “vetar u jedra” da nastavi svoju misiju.

Šta kaže sociolog

– Nikšić nije mala sredina nego velika sredina, značajna… Sredina koja još brani vrednosti humanizma i altruizma. To je altruizam koji nije iz ‘komotne fotelje’ gde podržavamo nekoga ili nešto, nego je to i odgovornost za ono što podržavamo. I to, apsolutna odgovornost – pojašnjava za RSE profesor sociologije Ratko Božović.

To je istinski, ocenjuje Božović, altruizam i empatija.

– To znači, spremni smo da shvatimo kolika je ljubav prema drugome i koja je, konačno, nekakva osećajnost ili inteligencija ili moral u smislu da činimo drugome ono što bi bilo idealno da neko učini za nas.

Zato i kažem da Nikšić u ovom trenutku nije mala sredina, nego velika po gestovima i vrednostima ljudske nesebičnosti i ja bih rekao moralnih vrednosti – reči su Božovića koji objašnjava zašto na ove slučajeve, koji su krenuli od Tatjane Vukićević, ne gleda kao na individualan čin.

– To je čin koji čini da se jedna sredina ili, konačno, jedna gesta uspostavlja kao vrednost koju prihvataju i drugi. U tome vidim mnogo više od individualnog čina. Vidim to kao činjenje koje će, na neki način, uspostavljati lestvicu vrednosti koja je, nažalost, bila usahla i koja je negde u ovim našim nevremenima bila gotovo izgubljena – zaključuje Božović.

Heroine humanosti

Književnik i profiličar Milisav Popović, izražavajući divljenje, objašnjava da ga ne iznenađuje činjenica da su u sva tri slučaja u pitanju žene, kako kaže, heroine humanosti.

– Mislim da se radi o jednom neverovatnom činu koji se dešava baš u gradu koji u poslednje vreme doživljava jednu degradaciju u svakom smislu, a pre svega u tom etičko-moralnom i duhovnom. Tako da je ovo neverovatno jer je poruka i način na koji je to odrađeno baš neočekivano i za čoveka koji pokušava da neguje tuđu dušu i da uči da je požrtvovanost jedan od najboljih načina pokazivanja ljubavi prema sebi i prema drugima – kaže Popović i podseća da su i u književnosti prepoznati primeri takvih žena na ovim prostorima.

“Ljudi zaboravljaju šta čini život”

Ovi primeri svedoče, kaže Popović, da se ne radi samo o legendarnim primerima iz književnosti, nego o nečem što počiva u ženama sa ovog područja.

– I normalno je, jer najveći koncept tereta i životnog osećaja i empatije imaju upravo žene. To je i kroz biheviorističke studije prikazano. Muškarci možda umeju na praskove da pokažu, kako se to kaže, veću prisebnost ali, dugoročno, žrtvovanje i počiva u ženskom srcu – ukazuje Popović.

Život čine male stvari

A Tatjana Vukićević, žena koja je doniranjem bubrega spasila život svom komšiji, smatra da ljudi danas previše jure za novcem.

– Ljudi danas jure za bogatstvom i parama. Šta da im ja stvorim (potomcima) – “kule i gradove”? Ko zna koja će to generacija sutra potrošiti. Ovako sam im ostavila neko ime da mogu sutra sa ponosom reći: “Moja majka je Tatjana Vukićević ili moja baka je Tatjana Vukićević ili moja prabaka je bila Tatjana Vukićević”, što je za jednu familiju veliko bogatstvo i nasledstvo koje im ostavljam.

Jer ljudi danas, jureći za tim bogatstvom, zaborave šta čini život. Život čine zdravlje, sreća porodice i sitnice u kojima naučite da se radujete, uživate i živite. Male stvari – kaže Tatjana Vukićević.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *