14

LUKSUZ ZA ONAJ SVET Gastarbajterske večne kuće u Istočnoj Srbiji izgledaju bolje od pola SRPSKIH DOMOVA (FOTO)

Nauka ne objašnjava da li je gradnja velelepnih grobnica povezana s religijskim osećanjima, dok je tumačenje naroda izričitije: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi izgradiš treći.

Običaj zidanja velelepnih grobnica nalik stambenim objektima u istočnoj Srbiji nije nepoznat, a kad se o njemu priča, često se zalazi u hiperbole tipa “u njima ima televizora, zamrzivača…”. Time se naglašava negativan odnos prema preterivanju koje neimari tih, maltene mauzoleja sa jakom dozom kućnog ambijenta, unose u pijetet prema umrlim članovima porodice.

Iako nauka nema preciznog objašnjenja da li je to povezano sa religijskim osećanjima, bez obzira na obavezni krst na vrhu, tumačenje naroda je jednostavno: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi napraviš treći.

Uvek se radi o gastarbajterima čija su domaćinstva pusta a raskošna, palate optočene gipsanim figurama i basnoslovno skupim kapijama. S tim što su na grobu ispisane generalije pa nema zabune kome zdanje pripada. Međutim, sve to je na prvu loptu, dok ne zađeš sa graditeljima u razgovor, kad se otkrivaju finije nijanse te pojave.

Selo Osnić kod Boljevca, naseljeno vlaškim življem, ima tek nekolicinu izglednijih kuća. Otprilike toliko je i zgradica od cigle među običnim humkama. Najuočljivija je „garsonjera“ Končatović Zaviše, preminulog u tridesetim godinama, kada je još toliko toga hteo. U njoj je celokupno pokućstvo, moderno osamdesetih prošlog veka, a sad pomalo izanđalo, kao što, s dugim vremenom, bledi i bol za pokojnikom.

Tu je dvosed, sve sa ukrasnim jastucima, polica sa raznoraznim sitnicama, tepih, stočić, zavese, lampe.. Tu su i Zavišine papuče.

– Kad je Zaviša poginuo, baba i ja nismo znali šta ćemo od muke – priča Zavišin otac Milivoje, penzionisani rudar iz Esena u Nemačkoj.

Govori bez nelagode pa je i nama lakše da ga zapitkujemo. Mladić je krenuo na neko “veselje u Paraćin, zakucao se ganc novim ‘kadetom‘ u drvo”, Milivoje pokazuje još tišteću notu kajanja. Kud mu kupi taj auto što mu je došao glave, iako je za tragediju očito kriva koja čašica rakije više.O tome otac ne govori, već izrezbarena Zavišina fotografija na mermernoj ploči na fasadi bele kućice.

Ljupka je baš zbog iskrivljenja, predimenzionirane šake koja nazdravlja. Opisu Zavišinih navika doprinose i pozlaćeni stihovi “voleo je život koji mu se dade”, i “uvek vedar do zadnjeg daha”.

Da li nečeg ima ili nema posle, Milivoje ne zna ili ga je sramota da prizna da posle radnog veka provedenog na Zapadu i dalje veruje u zagrobne “koještarije”. Ali sinovljev “apartman” s tim ne povezuje, kao što negira da ga je podigao “da se diči”, kao što selo podozreva.

Prosto, baba i on “nisu znali šta će od sebe”, pa su sina prvo sahranili u običnu raku, “sa sve kaučem”. Čim je sneg okopneo, podigli su “garsonjeru”, opremljenu do najsitnijih detalja koje je Zaviša voleo.

Docnije su u grobnicu upali lopovi, ukrali satove i druge drangulije. Ko drugi do “njegovi seljaci”, sigura Milivoje. “Mislili su da će tu da nađu zlato i pare”, uveren je, otkrivajući, zapravo, širu sliku – zašto u tim posthumnim kućama nema televizora i zamrzivača. Ako ih je ikad i bilo, nestali su u pljačkaškim pohodima i tako zatrli običaj još komfornijeg opremanja tih neobičnih grobnica.

Nije Milivoje prvi u Osniću koji se latio memorijalnog neimarstva. Praksu je započeo otac mladića koji je poginuo na ratištu, a sad počiva nedaleko. Donet u crnoj kesi, nikad viđen mrtav roditeljskim očima jer kesu nisu otvarali. Pa još uvek gaje nadu da će živ da se pojavi.

srpskom selu Trnovči, nedaleko od Petrovca na Mlavi, spomen na jednu Lelu održava zdanje nalik prodavnici suvenira. Fasade sve u staklu, okružene nizom kandila, ikebanama od plastičnog cveća, garniturom za sedenje od kovanog gvožđa, da se odmori “prodavac” ili putnik namernik. Belu figuru mlade žene u prirodnoj veličini, u “izlogu” okružuju stotine anđelčića, keramičkih figurica, lutkica, što obznanjuje dob preminule, ni žene ni deteta.

Da je bila udata govori druga humka njenog, još živog, supruga. Dva spomenika u obliku polutki srca, Leli, sa damskom tašnicom u ruci, daju obris krila.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *