Sinan Sakic

Kako je Sinan Sakić postao institucija i među ljudima koji “nisu u tom fazonu”

“Pank je mrtav, Sinana više nema” – tim rečima mi se javio drugar pre nekoliko dana. Pank momente smo delili, Sinana nikad nisam skapirala. A sad mi se baš i nije ulazilo u tu raspravu.

Prvo, čovek je mrtav. Drugo, pokušala sam jednom da preslušam njegove pesme i prepoznam taj “džez” o kojem pričaju njegovi nenarodnjački fanovi – i shvatila da ja to baš ne mogu da svarim. Treće, kad su u pitanju svi ti rokeri, pankeri koji se kunu u Sinana, glavni utisak mi je bio da ga kapiraju kao “toliki treš da je kul”. Uz dužno poštovanje. O mrtvima samo najbolje. Ili ne?

Naime, trenutno se na društvenim mrežama vodi žestoka rasprava o tome da li je Sinan kul i “institucija” ili tek izgovor za divljanje uz narodnjake. I dok neki podrugljivo konstatuju da “naša omladina ima tako širok muzički ukus da jedan dan oplakuje Bouvija, drugi dan Sinana”, poštovanje Sinanu odaju i neka respektabilna imena naše rokenrol scene, elektronske muzike… Među njima je i Petar Rudić, muzičar, producent, osnivač benda Svi na pod! i nekadašnji gitarista kultnih Mrava.

Iz njegovog studija Destilerija izlazi rokenrol sastava kao što su Artan Lili, Organizam, Nikole Vranjkovića… Ipak, Sinana opisuje kao “iskonski bluz s ovih prostora, najprimarniji vapaj s kojim se mnogi identifikuju”.

– Ja se u taj muzički pravac jako malo razumem, ali niko ne može da ospori uspeh kakav je ostvario Sinan Sakić. Stvarno je fenomen. On bez najave dva puta rasproda Taš. I onda na koncertu razviju transparent “Bog na nebu, Sinan na zemlji”. Kako to da ignorišeš? – kaže mi Rudić.

I, eto mene opet, ne ignorišem, pokušavam da ispratim fenomen Sinana Sakića među ekipom koja se inače gadi narodnjaka.

– Pazi kad nikog nije sramota da kaže da sluša Sinana Sakića – konstatuje Ivana, koleginica koja inače ide po rejvovima, ali njeno poznavanje dela Sinana Sakića ne zaustavlja se na onom snimku kad je jedan od najvećih svetskih festivala ludovao uz Sinanovu pesmu.

– Bila sam dva puta na Sinanovom koncertu na Tašu, više iz zajebancije. Očekuješ gomilu folkera s kajlama, ali onda tamo vidiš normalne likove, i hipstere i rokere i metalce i trensere… I realno nikad te pesme ne bih pustila na gajbi, ali tamo u masi ih pevam, mada ne pripadam na tom tipu koncerta, zajedno sa svim tim ljudima koji isto tako ne pripadaju tu… E, zato je Sinan institucija, zato što nas je sve okupio. Ne muzika, nego on kao figura – podvlači Ivana.

Sinan Sakić kao figura je “roker među narodnjacima”. Tako ga često opisuju, uz reference na njegove probleme s drogama i alkoholom.

– Mislim da kad bi neko napisao biografiju Sinana Sakića, Kit Ričards bi seo i zamislio se. Sinan je u tom svetu andergraund narodnjaka bio pravi roker, šmeker, baraba – smatra Petar Rudić.

Međutim, ispostaviće se, nije samo to.

– Sinan je kralj odbačenih i prezrenih, ljudi sa margine društva i muzika koja se bazira na ogoljenim emocijama, koje vrlo jednostavno udaraju u glavu. To je vrlo blisko izvornim vrednostima rokenrola i zato nailazi na toliko razumevanje kod mnogih rokera koji ne pate od te lažne i prevaziđene podele na rok i narodno – kaže za NOIZZ Boris Vlastelica, frontmen benda Repetitor.

Sličan doživljaj opisuje i Jovana Gligorijević u tekstu “Otkrivanje mraka” objavljenom u nedeljniku “Vreme”, prenoseći svoje utiske s jednog od Sinanovih nastupa.

“Sinan zna o čemu peva, pa makar pevao loše, kao što već loše peva. Ali to radi iskreno, raskopčavajući se pred publikom, da mu se vide i duša i srce. Taj glas je nepodnošljiv jer dolazi iz najdubljeg mraka margine i nesreće, iz sirotinje koja je ugledala malo svetla i potrčala za njim, pa stvorila obesno potomstvo koje se vratilo nazad u mrak, među otpadnike. Jer, mrak im je prirodno stanište, svetlost ih, očigledno, prži”, navodi Jovana Gligorijević.

I tu negde između, izgleda, leži odgovor na pitanje kako je Sinan Sakić postao “institucija”. Neće se svi koji ga slušaju složiti da dobro peva. Sigurno ga mnogi neće posmatrati kao kulturološki fenomen i u njegovom glasu tražiti “sintezu zvuka, mirisa i sivila mesta na koje fin svet ne samo da ne zalazi nego ne želi ni da zna da postoje”, koju je našla Jovana Gligorijević. Ali su je osetili.

– Stvar je u tome što je Sinan najveći emotivni patos. I svi pankeri, rokeri, alternativci to mogu da razumeju i poštuju. Iz istog razloga iz kojeg poštuju, na primer, Satana Panonskog. Sinan kad kuka, njega boli, i ti to čuješ. Ma šta ti mislio o njegovom umetničkom izrazu – on nije umeo bolje, nije mogao kao Šaban Bajramović, ali je ginuo na bini. Ta vrsta iskrenosti, mislim da je neka opšta stvar. Sad, da li je to etno džez pre etno džeza, o tome se može diskutovati… Ja mislim da jeste – zaključuje Kraka, moj drugar s početka teksta.

I sad smo se konačno razumeli. Mogu da poštujem sirovu, iskrenu emociju i ogoljenost pred publikom. Da slušam Sinana, doduše, i dalje ne mogu.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *