Severina dete

HAOS U SUDNICI Severina i Milan se posvađali, ona mu pred svima SRAMNO ODBRUSILA: “SELJAČINO”

Nakon što se pred hrvatskim sudom izborio da podjednako provoditi vreme sa sinom Aleksandrom, a potom je doneto i rešenje da on i Severina Kojić moraju zajednički da se dogovaraju oko svih bitnih aspekata u detetovom životu, Milan Popović i Severina sada ne mogu da se dogovore oko upisa deteta u školu.

Naime, Severina zahteva da sin ide u hrvatsku školu, a Milan Popović da ga upiše u američku, internacionalnu, školu.

Tim povodom, Milan Popović i Severina Kojić sastali su se 11. juna na ročištu u hrvatskom opštinskom građanskom sudu u Zagrebu kako bi se na, pravno rečeno glavnoj raspravi, dogovorili oko školovanja malenog Aleksandra jer zbog, pre svega, stava majke to nisu mogli da učine nekim drugim, ljudskijim i toplijim putem koji bi, i te kako, bio za dobrobit deteta.

Severina Kojić, zapravo, ne želi ni da čuje za druga rešenja, već isključivo hoće da svog sina upiše u OŠ Jordonovac i predlozi Milana Popovića je, očigledno, ne interesuju, uprkos tome što je sud doneo odluku da bi roditelji morali da se, kada su u pitanju ovakve stavke, usaglase.

Sa druge strane, Milan Popović, u želji da sinu pruži kvalitetno školovanje, smatra da bi bilo najbolje da ga upiše u američku, internacionalnu školu privatnog karaktera.

Njegova namera je da Aleksandar nauči što više jezika, proširi svoje vidike, te dobije sve moguće uslove kako bi razvijao svoje potencijale i talente. Uz to Milan Popović traži da snosi troškove celokupnog školovanja.

Takođe, Milan Popović je u svom iskazu rekao da nije moguć dogovor među stranakama, te je pred sudom izneo da je posebna skrbnica za potrebe sudskog procesa, Sanja Manojlović, u svakom slučaju, povredila odredbe Porodičnog zakona i konvencije na način da nije ni razgovarala sa detetom, razmotrila njegovo mišljenje, a takođe se nije interesovala o programima školovanja deteta.

Naime, posebna skrbnica Sanja Manojlović je, kao predstavnik struke, napisala da osnovni kriterijum za odabir škole treba da bude blizina škole samo da bi podržala Severininu teoriju da bi dete trebalo da ide u lokalnu ustanovu.

Sa druge strane, Severina koja kroz postupak ističe da bira najbolje za dete, nije se uopšte raspitala koje sve škole postoje i kakav je plan i program istih, dok je Milan Popović uporedio sve škole i izabrao onu za koju smatra da je najbolja za razvoj deteta.

U sudnici je u jednom trenutku nastao opšti kuršlus na koji niko nije bio pripremljen, posebno što je na samom kraju Severina Kojić pokazala kućno nevaspitanje.

Naime, Severina je bila toliko besna da je pred sudijama Milanu Popoviću oštro, bez srama i stida odbrusila

Aleksandar je pre svega Hrvat!

Milan Popovič joj je odgovorio:

– Ma kako je pre svega Hrvat?

Severina je nastavila da zahteva i bezobrazno je rekla:

– Mora da ide u hrvatsku školu!

U internacionalnoj školi uči se i hrvatski jezik

Inače, Milan Popović je na sud doneo i važeći spis u kojem se jasno vidi da se u internacionalnoj američkoj školi detaljno uči i hrvatski jezik.

Na kraju svega kada su izašli iz sudnice, Severina se okrenula i ocu svom deteta pred svima rekla: “Seljačino!”.

Milan Popović nije komentarisao ovake grube uvrede.

Podsećamo, prepiska koja je prethodila ovom ročištu vodila se preko advokata jer je Severina Kojić zatražila odvojene sastanke u okviru postupka obaveznog savetovanja. Kao i pred sudom, i prepiska je bila puna žuči nezadovoljne strane.

Naime, Milan Popović je putem advokata pokušao da objasni iz kojih razloga svog sina želi da upiše u internacionalnu američku školu.

– Smatram da Američka internacionalna škola ima mnoge prednosti za našeg sina. Zbog verovatnoće da će život provoditi u raznim zemljama širom sveta (zbog roditelja koji su iz različitih država) u njegovom je najboljem interesu da stekne savršeno znanje engleskog jezika i dobije diplomu koja bi mu omogućila upis u bilo koju internacionalnu školu u bilo kojoj zemlji – naveo je Milan Popović, a među konkretnim pogodnostima naveo je i lokaciju same škole, koja je na pola puta između njegovog i Severininog stana u Zagrebu, činjenicu da se radi o najsavremenijoj obrazovnoj ustanovi u Hrvatskoj, ako ne i na Balkanu, činjenicu da su predavači iz engleskog govornog područja, da je škola jako obezbeđena, da, pored osnovne, nudi i srednje obrazovanje, što znači da bi dete dalje obrazovanje nastavilo u istoj ustanovi.Škola je, objašnjava dalje Milan, zaista internacionalna, budući da se broj učenika jedne nacionalnosti ograničava na do 20 odsto.

Dogovor – dobrobit za dete

Ipak, Severina smatra drugačije.

Ona insistira na upisu deteta u osnovnu školu u Zagrebu, koja, kako ona navodi između ostalog, ima i internacionalni program, a akcenat stavlja na činjenicu da bi detetu društvo iz škole bilo pretežno hrvatske nacionalnosti, te da je Aleksandar Hrvat, koji od rođenja živi u Zagrebu, i smatra da je u njegovom interesu da prvenstveno uči hrvatski jezik.

– On je u vrtiću počeo da uči da piše na hrvatskom, a u osnovnoj školi mora savršeno da nauči prvenstveno svoj maternji jezik, a tek potom i strane jezike – glavni je njen argument u dopisu koji je poslala preko advokata, a koji je na grub način ponovila i na ročištu.

Milan je izrazio i strah od moguće diskriminacije Aleksandra na osnovu toga što mu je otac Srbin.

– Kao primer navodim da deca u toj školi obeležavaju dan pada Vukovara i da bi Aleksandar mogao da bude izložen diskriminaciji vršnjaka – jedna je u nizu Milanovih primedbi.

– Pre svega, Aleksandar je Hrvat, pa nema razloga da bude žrtva diskriminacije drugih Hrvata. Godišnjicu pada Vukovara, godišnjicu Oluje i slično obeležava cela Hrvatska, te je reč o delu istorije o kome će Aleksandar, kao i svako drugo dete, učiti u školi – ispričala je Severina.

Ovim povodom pokušali smo da kontaktiramo i Severinu Kojić, ali je ona odbijala naše pozive, a nije odgovarala ni na SMS poruke.

U svemu ovome ono što je nesumnjivo je da je za dete dobro da uči u razredu sa još desetak učenika i ima punu pažnju učitelja, da je bezbedno i sigurno, naročito ako se radi o detetu poznatih roditelja, koje po prirodi stvari trpi veći pritisak okoline nego druga deca. Upis u takvu, privatnu, internacionalnu školu bez pogovora, može da mu utre put da se kasnije upiše u internacionalnu gimnaziju i nastavi školovanje u inostranstvu.

Stranke se na ovom ročištu koje su zasenile majčine grube reči, nije dogovorilo, te je ishod do daljnjeg nepoznat.

Ipak, iznad pitanja nacionalnosti, pa i iznad samog školovanja ipak je važnija sreća koja je uslovljena i time da se roditelji na normalan i ljudski način dogovore, bez takvih prekih reči i potezanja još težih tema – breme koje jedno dete koje je rođenjem “mamino i tatino” ne bi smelo da nosi na svojim leđima.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *