Dalibor je mladi beskućnik čija će vas priča naterati da pognete glavu!

Dalibor je beskućnik, ali može mnogo da vas nauči o saosećanju. Roditelji su ga napustili još kao bebu, ali dobro zna šta je ljubav. Završio je školu za decu ometenu u razvoju, a njegove misli i zaključci porazili bi mnoge ljude koji se predstavljaju kao intelektualci.

Dalibor će ovog četvrtka biti gost Tatjane Vojtehovske u emisiji “Život priča”, a na njegovu priču nećete ostati ravnodušni.

Kako ga je Vojtehovska najavila, “Dalibor je ostavljena beba. Zapušten, iz doma, završio je školu za decu ometenu u razvoju. Više od pola života je beskućnik. Ali kontejnere nije koristio da jede, već kao biblioteke. Skuplja novine i knjige i čita, čita i čita.”

U emisiji ćete videti mladog, obrazovanog čoveka koji će vam srušiti sve predrasude o beskućnicima i ponuditi sliku stvarnosti iz jednog novog ugla.

Dalibor misli da zna kako će naše društvo moći da bude bolje. Pomaže drugima u nevolji, jer i njemu drugi pomažu. On ne kuka, kaže, nema vremena, svestan je svoje situacije. Na kraju, konstatuje da “ljudi pozitivnije gledaju na beskućnike, jer danas svako može postati beskućnik”.

Ali, da li smo mi zaista svesni toga?

Setila sam se da mi je to bila misao kad sam zapazila jednog čoveka koji je pre par godina postavio krevet ispod jednog drveta, tu, preko puta moje zgrade na Novom Beogradu. Tu je spavao i svakog jutra je uredno nameštao taj krevet, viđala sam ga ponekad kad bih čekala bus – izgledao je kao beskućnik, ali imao je držanje gospodina. Duga seda brada, raščupana, prljava kosa i odrpano odelo, ali za koje se videlo da je nekad izgledalo skupo. I ma koliko da sam želela da saznam njegovu priču, nekako mi je bilo neprijatno da mu priđem, imala sam utisak da bih bilo kakvim gestom mogla da ga uvredim, a zaista se držao dostojanstveno u svemu tome. Par puta sam, kad ga nema, okačila na to drvo šal ili kesu sa nekom hranom, ne znam da li bi ga dočekala, ali sutradan je ne bi bilo… A onda je nestao. I on i krevet.

Ipak, nekako mi često padne na pamet, jer u svojoj glavi sam razvila priču da je on sigurno bio neki ugledan lik koji se u nekom trenutku “sapleo” i završio na ulici. Možda je, doduše, bio i neki strašno loš čovek kojeg je život kaznio, ali nekako mi je bliža prva verzija – valjda baš kao opomena da se to svakom može desiti.

A neki i nemaju izbora. Kao Dalibor, koji u svojoj situaciji pokušava da radi najbolje. I pred čijim mislima i delima moramo da se zapitamo: Šta mi radimo? Kako bismo se nosili s takvom sudbinom? I da li smo svesni da je ovde život takav rulet? Uostalom, da li pogledamo u oči tog čoveka koji na ulici moli za pomoć i zapitamo se ko je on zaista?

Možda ćemo početi, posle Daliborove priče…

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *