Narkomanka

Bila sam uverena da neko mora da se STRAŠNO ŽRTVUJE da bi svet konačno postao pravičan: Zato sam sebi ISKOPALA OČI i danas sam ZAHVALNA ZBOG SVEGA

O stravičnom slučaju devojke koja je samoj sebi iskopala oči pre par dana brujao je svet. Sada, po prvi put, ona govori o tome šta se zaista desilo i zašto misli da joj je život sada, bez čula vida, mnogo lepši. Ovo je ispovest Kajle Muthart, mlade Amerikanke koja je naciju šokirala svojim postupkom.

Pre svega mesec dana, mogla sam da vidim. Da budem preciznija, imala sam oba ispravna oka, ali ona mi nisu pomogla da vidim koliko je opasan postao moj život. A onda, šestog februara, usledilo je pomračenje.

Bila sam odlična učenica sa svim peticama u toku svog školovanja u Andersenu, Južnoj Karolini. Sve do svoje 17. godine bila sam izuzetno uspešna, pobeđivala sam čak i na takmičenjima. Onda sam našla posao i počela naporno da radim kako bih uštedela za kola. Desila mi se i srčana aritmija zbog koje sam izostajala iz škole. Kao rezultat, ocene su počele da se kvare. Mislila sam da mi je pametnije da malo pauziram sa školovanjem kako bih se pribrala i vratila se na staro jer sam želela da dobijem stipendiju za fakultet. San mi je bio da studiram pomorsku biologiju.

Do 18. godine sam gotovo redovno pila i konzumirala marihuanu. Istovremeno sam i dalje naporno radila. Plašila sam se da sam sklona zavisničkom ponašanju, kao i ostatak moje porodice, pa sam svesno izbegavala ozbiljnije droge, držala sam se marihuane.

Međutim, kada sam napunila 19. godina, dok sam pušila marihuanu sa poznanikom u njegovoj kući, osetila sam se nekako čudno. Usne su mi utrnule, a ja sam se osećala kao da sam na vrhu sveta. Oduvek sam bila posvećena hrišćanka, ali tek tada osetila sam se zaista bliska bogu.

Danas mislim da je ta marihuana bila pomešana ili sa kokainom ili sa metamfetaminom.

Kako mi je taj poznanik dodao taj džoint, osetila sam se izdanom i, pošto sam ga upoznala na poslu, dala sam otkaz da bih sprečila svaku dalju komunikaciju sa njim. Nisam se, međutim, vratila u školu.

Dakle, bila sam nezaposlena, ispisana iz škole, a veza sa dečkom odavno se raspadala. Kako bih sve to prihvatila, pored redovnog alkohola i marihuane, počela sam da uzimam i lekove za smirenje. Kada smo već bili na ivici raskida, imala sam nervni slom. Mesecima kasnije, tačnije februara 2018. godine, biće mi dijagnostikovan bipolarni poremećaj. Tada mi je imalo smisla što sam imala samo dva stanja – ili sam bila neverovatno srećna ili u dubokoj, dubokoj depresiji. To moje promenljivo raspoloženje samo me je dodatno navodilo na uzimanje droge.

Konačno sam našla novi posao, ali sam ostala bez dečka i bliskih prijatelja, pa sam bila usamljena i nesrećna. Držala sam se marihuane i pokušavala da u njoj nađem utehu.

Onda, krajem avgusta, rešila sam da sa drugim poznanikom probam metamfetamin. Nakon toga, ostala sam budna puna tri dana i imala sam halucinacije. Recimo, kada bih se pogledala u ogledalo, videla sam kako miteseri iskaču iz mog lica pa bih sate provela kopajući po koži dok mi ne krene krv. Kada je trebalo da odem na posao, bilo me je sramota zbog toga kako izgledam. I sutradan me je bilo sramota, kao i narednih dana, i uskoro sam ostala bez posla.

Kada sam došla sebi od droge, gledala sam snimak koji sam napravila dok sam još bila pod uticajem metamfetamina i izbezumila sam se. Ta devojka uopšte nisam bila ja.

Nakon te epizode klonila sam se metamfetamina, ali sam zamolila jednog poznanika da mi nabavi ekstazi. Delovao mi je sigurnije od kokaina ili metamfetamina, jer je “droga za žurke”. Mislila sam da ću se od njega osećati bolje. Počela sam da ga uzimam jednom ili dva puta dnevno do kraja novembra.

Dok sam bila na ekstaziju, proučavala sam Bibliju, i mnogo toga pogrešno protumačila. Bila sam uverena da će me ekstazi dodatno približiti bogu.

Uskoro sam se osetila usamljenijom nego ikada i u roku od dva meseca zatekla sam se sa prijateljicom sa kojom sam uzela metamfetamin. Uskoro sam počela da ga ušmrkavam, a posle par meseci i da ga ubrizgavam u venu. I dok sam se okrenula, moj krug prijatelja sastojao se od teških narkomana.

Probala sam da dokažem sebi da mogu da ne uzmem drogu. Nosila bih met sa sobom u džepu u pokušaju da uverim sebe da mogu da ga imam a da ga ne uzmem, ali uvek bih ga uzela.

Onda je mama shvatila da mi se nešto dešava. Kasnije mi je rekla koliko se osećala bespomoćno – odbijala sam da idem na rehabilitaciju i u psihijatrijsku ustanovu. Nije mogla da me odvede na silu jer me ne bi uzeli bez dokaza da sam opasna po samu sebe i druge. Iako nisam imala gde da spavam – odselila sam se sa 17 godina i spavala po kućama poznanika, govorila sam joj da je sve super.

Četvrtog februara sam je videla posle dugo izbegavanja. Našla mi je ustanovu za rehabilitaciju, i dogovorile smo se da se sledeće nedelje prijavim. Kasnije sam saznala da je snimila naš razgovor, u toku kog sam rekla da ne želim da živim jer je sve previše okrutan. To je iskoristila kao dokaz pred sudom da bi mogla da me sudski natera u ustanovu ukoliko bude bilo potrebe.

Već sledećeg dana sam ponovo kupila metamfetamin. Uzela sam veću dozu nego ikada ranije. Šestog februara i dalje sam bila pod uticajem i imala sam halucinacije, pa se sećam samo fragmenata i imam priče svedoka. Lutala sam oko pruge, i iako je bilo oko pola 11 ujutro, sećam se da mi se činilo da je mrkli mrak.

Sećam se da mi je sinulo da neko mora da napravi neku strašnu žrtvu da bi ovaj svet konačno postao pravedan, i da sam taj neko ja. Uverila sam sebe da će doći do smaka sveta ako ne preduzmem nešto. To nešto bilo je da sebi iskopam oči. Ne znam kako mi je to uopšte palo na pamet, ali sam bila uverena da to moram hitno da uradim.

Pala sam na kolena, počela da lupam rukama po zemlji i vrištim “Zašto ja? Zašto baš ja moram to da uradim?!” U tom trenutku, kolima je prošao pored mene dečko kod kog je trebalo da prespavam tu noć. Igrom slučaja, ima biblijsko ime. Doviknuo mi je kroz prozor: “Zaključao sam kuću. Imaš drugi ključ?” I bila sam uverena da je to znak da moram da se žrtvujem za svet.

I tako sam gurnula palac, kažiprst i srednji prst u svako oko. Uhvatila sam očne jabučice, okrenula ih i vukla sve dok nisu ispale iz očne duplje. Bila je to najstrašnija stvar koju sam uradila. Kako više nisam videla, nisam videla ni krv koja lipti, a droga mi je umrtvila bol. Uverena sam da bih nekako pokušala da izvadim i sopstveni mozak da se u blizini nije našao i sveštenik koji me je čuo kako urlam “Hoću da vidim svetlost”, video me kako držim sopstvene oči nekako i dalje povezane sa očnom dupljom u rukama, i pozvao policiju.

U nekom trenutku stigla je hitna pomoć. Toliko sam se otimala da su mi dali sedative i avionom su me odvezli do bolnice u Severnoj Karolini. Za sve to vreme, moja majka bila je u sudu i borila se da me prisilno odvedu u ustanovu. Nije znala da je zakasnila.

U bolnici su izveli hitnu operaciju kako bi u potpunosti odstranili ono što mi je ostalo od očiju da bi mi zaštitili nerve i sprečili infekciju. Dva dana kasnije, probudila sam se. Sve je bilo mračno i znala sam da sam slepa, ali kada sam osetila mamu kraj sebe, nekako sam znala da će sve biti u redu.

U bolnici sam provela nedelju dana. Bol u očnim dupljama i slepoočnicama bio je nepodnošljiv. Ipak, zamolila sam lekare da mi u što manjoj meri daju lekove protiv bolova. I nekako, nisam osetila ništa od simptoma karakterističnih za ostavljanje droge.

Kasnije su mi rođaci i prijatelji govorili koliko sam strašno izgledala sa rupama umesto očiju. Čekali su da zacele i da mi stave veštačke oči. Ne pomažu mi, naravno, da vidim, ali sa njima ne izgledam zastrašujuće.

Posle toga, završila sam u psihijatrijskoj ustanovi. Mislila sam da će biti kao iz horor filma, ali bilo je fenomenalno, a osoblje predivno. Tamo sam dobila dijagnozu bipolarnog poremećaja i prepisali su mi litijum i rispedal, antipsihotik. Kroz terapiju sam učila da prihvatim svoj novi život.

Prošle nedelje sam otišla odande kući sa mamom. Učim da se snalazim u sopstvenoj kući. Mama mi je kupila telefon koji sam čita poruke naglas i trudi se da mi pomogne koliko je u njenoj moći.

Nekada sam uživala u sviranju gitare i klavira. Sada to učim ponovo da radim. Teško je, ali sam optimistična. I dalje želim da studiram pomorsku biologiju. I dalje idem u crkvu, i skupljam pare za psa vodiča.

Da, ima trenutaka kada sam očajna zbog svoje situacije. Ima noći kada ne spavam. Ali činjenica je da sam danas srećnija nego što sam bila dok sam imala oči. Radije bih bila slepa nego zavisna od droge.

Ako sam morala da ostanem bez očiju da bih se vratila na pravi put, neka bude tako. Ono što je istina je da sam duboko zahvalna što sam danas ovde gde jesam, takva kakva jesam.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *